Dnevnik jednog sanjara

Pogodi me tako sa vremena na vrema pomisao kako moram da pobegnem, da jednostavno isetam iz svog zivota I pocnem negde drugde. I u tim trenucima obavezno pocnu da mi naviru suze iako ni sama ne znam kako su se odjednom tu stvorile, zamaglile mi vid I zasvrbele mi oci. I zasto sad placem,  da li zato sto ustvari ne mogu da odem ili bas zato sto mogu, to je lako, mozda zato sto u dubini duse znam da gde god da odem ponecu sve svoje sa sobom, I lepo I ruzno, sve uspomene, izdaje, preljube, prijateljstva, pijanstva, svaki smeh do suza, svaki jebeni trenutak bice lepo uredno spakovan u tom koferu kojeg  ne mogu da se otarasim.